Ljubio sam snašu na salašu

E, baš sam onomad razmišlj’o od čega pravidu tambure, pa sam pit’o i, i Mitu, i Proku, i onog Mileta Devića, birtaša, zna li kogod, pa niko nije znao da mi kaže. A onda mislim, na posletku, nije to baš tako zdravo ni važno. Jer, evo, i ova moja tambura, i stara i bog zna kakva, i zvoni i zveči, a opet svira. Pa ću probati sada na njoj da vam odsviram, pa mog’o bih kas’ti da ispripovedam šta mi se jedared desilo kad sam išao u Iđoš na vašar, a još sam deran bio

Krenem ti ja jedared u Iđoš, bio tamo neki vašar. Sad, jel’ vašar, jel’ sajam, baš ne mogu tačno da se setim. Al’ šta bilo da bilo, baba mi je dao nešto novaca, šta sam ja onda mogao imati, jedno osamnaest, devetnaest godina, uveliko sam se momčio već po sokacima, pa mi je baba rekao: “Na sine para, idi u Iđoš i kupi kakvog lepog konja. Ne marim kakvog, sad, jel’ ždrepca, jel’ pastuva, jel’ ajgira, samo kobile nemoj!” E baš tako mi je rekao. Baba nikad nije mlogo baš voleo kobile. Sad sam ga i ja razum’o, otkad sam odrastao

I tako sam krenuo, pa sam hteo nekom prečicom, preko polja. Nisam se setio onog što kažu: preko preče – naokolo bliže. Ono bilo letno doba, što bi kaz’li Englezi, Summer time, when the living is easy, tu negde preobraženije, mož’ biti tako, devetnaesti, dvadeseti avgust mesec. Sunce odskočilo, podne, a od tog druma ni traga ni glasa. Kanda da sam zalutao. Bogami, kanda da sam zalutao. A gladan i žedan i umoran. Još mi je mati kazla: “Ponesi štagod za jelo”. “Ta”, reko, “mani mati, naopako, šta ću nosit, tu za dva sata, časom ću ja”. Al’, vraga, baš mi je falilo

I vidim, neki salaš se beli u senci oraja. Sad, jesu l’ bili kokosovi oraji ili kakvi drugi, to ne mogu da se setim, al’, reko’, ‘ajd da svratim, sad što, šta me košta? Valjda će mi dati parče ‘leba i masti i malo aleve paprike odgore, pa ondak čašu vode, a nad’o sam se i kakav tanak špricer, što Mađari kažu “Hozsu lepes”, a to na mađarskom znači “dugačak korak”

I kad sam došao na taj salaš, prvo što sam video, na astalu cipovka ‘leba bela, vidilo se da je frišak, onako, reš malko. A po avliji svuda trčidu pilići, brojleri oni što se zovu. Lepo i dan – danas vidim kako onako po avliji se muvaju levo – desno. Odškrinita vrata od pušnice. A tu… E, divota jedna! Odma’ ogladnim kad se toga setim. Šunke, slanine, a znaš koje slanine? One ‘nako što ima red slanine pa red šunke, pa red slanine pa red šunke, pa tako jedno pet – šest puta, ti redovi. Pa ondak, ondak džigernjače, pa švargle, pa krvavice… A dole jedno plekano bure puno čvaraka i droždina. Što bi kaz’li Japanci, ikebana, prava ikebana. Ništa mene to nije, što bi kazl’o, onako, taklo, iako sam bio gladan k’o vrag. E, već neka plava snaša što se muvala levo – desno po avliji i ‘ranila već pomenute, one – piliće…

Da sam tada im’o kuću i njivu
Pet – šest svinja i bar jednu kravu
I avliju, u njoj jabuku il’ šljivu
Uz’o bih tu snašu plavu

Pitam: “Jel’, di su ti baba i mati?”
Ona reče mi ovako:
“Baba do utorka neće da se vrati
A s materom ćemo lako!”

Pa, da te ne sla`em, za jedno frtalj sata, u vr’ glave…

Ljubio sam snašu na salašu, strasno
Beše mirisna k’o majska ruža
Rekla mi je konačno, al’ suviše kasno
Kako ima brkatog muža

Tek tad videh iza plasta sena
S nekim vilama muža njena
On mi reče: “Jel’ ti, vandrokašu
Pušćaj o’ma moju snašu!”

A pre toga, sad, jel’ sekundu, jel’ dve, ne znam…

Ljubio sam snašu na salašu, strasno
Beše mirisna k’o majska ruža
Rekla mi je konačno, al’ suviše kasno
Kako ima brkatog muža

Kad već ja nisam prevrn’o, bud’te bar vi sad tako pametni pa prevrn’te ploču, jer sa druge strane ima još, šta je posle bilo

Od tog doba u vasioni su se odigrale mloge neverovatne pojave. Eto, baš onomad sam čitao, ta Kohoteklova kometla, i sve te zvezde sas repom, pa ondak onaj Bermudski troug’o ‘di na čudan način nestajadu silni avioni i brodovi. Tol’ko brodova nestalo tamo da se ja već malko brinem i za Slavonski Brod da mu se šta ne desi. Pa ondak Rusi u kosmosu, pa, ne znam, Amerikanci u kosmosu, pa Kinezi u kosmosu, pa Bogićević u Ko… Pa svi u kosmosu. Čudo jedno!

A to sam sve kaz’o samo da bi malko ilustrovao, ovako, ta mistika i to, šta se sve dešava, jer ja šta god sam zamišlj’o, šta god sam sanjao, to sve mi se ostvarilo. Sve mi se baš ostvarilo. Eto, onomad mi baš umro tetak, iz Gospođinaca, i ostavio mi dvanaest jutara zemlje, ritske, znaš kakve? Kažu navodnjavaj, ne znam, đubri, prskaj, ovo, ono, ‘ibridi… Ma kakvi, znaš kakva je ovo zemlja? Tu kad bi dugmad posej’o opet bi nešto niklo. Ja ti kažem – tu bi mog’o sejati i kikiriki, i artičokle, ondak ono, ono drvo što crnci pravidu lebac od njega. I, čudo jedno, pa sve bi tu izraslo. Takva zemlja

A u selu – dve kuće. Jedna baš na glavnom sokaku. Da ti ne kažem ni kako se zove sokak, ni koji je broj od kuće, al’ kad dođeš, odma’ ćeš videti. Odma’, odma’ se to vidi. Eej, šest pendžera sas ulice, od toga četiri kibicfensteri, pa onako, kad metnem muškatle, a zimi kad nema nikakvog drugog cveća, ondak one zimske ruže, sitne, one žute, što lepo onako mirišu, pa divota da ljudi prolaze pa sve gledaju pa govore: “Ju što je lepo, ju što je divno!”, i još svašta govore. Kako i ne bi. Druga kuća mi tu, čelo crkve, isto na lakat, isto je lepa i puna k’o oko, samo što je sa slamenim krovom. Al’ ne mari, tu mi sad baba živi i mati

A salaš, e, pitaš kol’ki mi je. Ne bih ti mog’o kaz’ti kol’ki je. I ja sam voleo da znam pa sam onomad zvao geometra, čak iz Šegedina da izmeri al’ nije mogao siroma’, na polak se onesvestio. Eto. Ne može to odjedared. Al’ evo, da uzmeš konja ujutru, al’ dobrog konja, pa uzjašeš pa jašeš, i, jašeš i jašeš, do uveče, znaš, i uveče i tebi i konju dosta, i mislite, “Gdi smo i krenuli da jašemo?” – a još ste na mom salašu. Eto, tol’ki je

U štali – šest konja. četir’ ova, sto ih prežem, sad, jel’ u taljige jel’ kad orem, ili tako štagođ. A dva bela, ona paradoša, samo kad je, kad su neki svečari, jel’ u zimu, tu tako oko Svetog Jovana, kad ih upregnem u saonice, pa s praporcima, pa – divota jedna

Krava imam petnaest komada i to simentalke, one ‘olandske. Znaš kakve su? K’o iz opateke da su izašle. Da staneš pa da gledaš, da kažeš: “E, ove sigurno nosidu tetrapak mleko!”, takve su. A nije, nose obično mleko k’o i naše krave, samo što su takve čiste, k’o sa čokolade, sa onih slika, mlečne čokolade i tako, divota jedna

Svinja imam dvajes’-pet komada jorkšir i dvajes’-pet komada, sad, jel’, berkšir il’ bert lankaster, ne znam, uvek tu brkam od ta dva imena. Pa imam nešto i mangurica, imam i prasica. Živine? Tol’ko živine nisi vid’o. Da naranim polak Afrike. Znaš šta je: ćuraka i moraka i pataka i gusaka, jesam još štagod zaboravio – svejedno, imam svega. Pa to sam probao sas digitronom da izbrojim kol’ko imam pa mi iskočio osigurač, ne moš’! Al’ vidi ovako, na primer: nekad se probudim, pogledam kroz pendžer, pa reko’: “Ju, sneg pao!”, znaš, beli se salaš. Pa ondak mislim, pa ne može biti sneg, naopako, letno doba, kakvi sneg?! A ono – jaja po salašu! I ne možeš skupiti. Unajmim mobu da skuplja jaja, pa ne može, dok skupim, opet polak mućkovi

Imam nešto i novaca, nije da nemam. Ne bi voleo o tom da pričam, kol’ko imam i gdi ih držim

Samo, znaš, da ti kažem o’ma’, slabo meni vajda od svega toga što sam ti nabrojao. Znaš, kad tako nekad uleto, kad opali kakva omorina, a ja se prevrćem levo – desno po onoj dunji, pa ne mogu da zaspim, znaš, pa onda izađem na kong, pa sednem na basamke, pa gledam u zvezde i mislim: “Otac mu i te zvezde, kol’ko toga ima – ne možeš to ni izbrojati, čudo jedno!” Da!

E, viš, ondak se s mlogo tuge setim…

Ljubio sam snašu na salašu, strasno
Beše mirisna k’o majska ruža
Rekla mi je konačno, al’ suviše kasno
Za tog njenog brkatog muža

(Eh, da ga je tamni vek moj zacrnio, kad sam ga i video i kad je došao i sve… A sad, šta bilo da bilo…)

… muža