Povečerje

Ja ne znam zašto svako veče
U strahu čekam da se javi
Glas jedne trube, i da poteče
U mojoj krvi, u mojoj glavi

Djetinjstvo moje kraj kasarne
U ovoj trubi još se krije
I mrtva usta iz vojarne
U noći viču da netko bdije

Kad čujem trubu tog svirača
Što stoji negdje na mrtvoj straži
Ja znam da netko usred plača
I mene zove, i mene traži

Ne budi, trubo, to što ode
Na svakom grobu raste trava
I ispod zemlje, ispod vode
Tvoj drug već davno mrtav spava

I neće čuti to što sviraš
I neće znati što ga zove
Ti samo stare rane diraš
Ti samo budiš mrtve snove

Dok spava grad pod rukom neba
Dok spava sve što spati treba
Ti zalud zoveš iz tog mraka
Imena davnih ožiljaka

I tu preda mnom opet idu
U dugom redu kao četa
Svi davni dani mog života
Sva davno izgubljena ljeta

I što da počnem, kamo sada
Sa godinama sto se ruše
Kroz trg i ulice mog grada
Kroz kosti moje vjetar puše

I svake noći još se javlja
Taj glas od sjene i od plača
I neka ruka trubu stavlja
Na mrtva usta....mog svirača