Od jubavi san duša ranjena

Pod mojon provon olujno je more
A nigdi svitla da mi snage da
Sva jidra spustan, zasto da se bore
Od jubavi san dusa ranjena
I nec«u nazad, nek me vitar nosi
Jer nisan za te moga zivit ja
Kad bog me primi, kad me pita ko si
Od jubavi san dusa ranjena

Kad jednom bude kasno za sve rici
Jer nije jubav rana ca se lici
Kad tilo drc«e ka da vitar puse
Ti dodji meni, ti dodji meni
Da ti skinen kriz sa duse

I sve san daje, sve je veca tama
I ne znan vise kako san se zva
Jer samo pantin to ca ne bi tija
Od jubavi san dusa ranjena