Gost

I onda, završi se još jedan dan
Sunce slupa se o kamen i kost
Stvari puste senku i smanji se stan
Prekoputa mene sedne stari gost
Otvori paklu, piće, dušu...
Zatvori prozor i zavlada dim
Otvori mi lobanju, iscurim kroz rupu
Skupi me u čašu, skupi me u stih, i kaže:

Vrati se. Nije kraj
Ja sam ti. Ti si ja
Još ima s kim. Još ima šta
Ja sam ti

Hah. Ne, nisi

Ovaj kostim je koža. Ovaj kostim je nužda
Ovaj kostim je ružan kad sunce se slupa o kamen i kost
Kad padnem u noć, ovo lice skidam i gužvam
Pa ga gledam, u porama naslage prljavog dana
Doduše, čist obraz, ali iznošen vazda
Kanda odavno se haba, jer mu lepe svakakvog šlajma
Ta sranja više ni šmirgla ne glanca
Devalvirala valuta je obraz škart-marka. Jedva vredna buvljaka
Nе izaziva ni poštovanje, ni žaljenje. Brat bratu, plafon 200 dinara
O vidi, tazе modrica. Bratac, počeo si pijan da padaš
Za taj bofl, daće ti stotku. Taman za GSP kartu za nazad
Do ova četiri zida, gde izvetri i skida se svaka dnevna fasada
Ispod lica lice pijanca. Sad se već leši i gajbi. Solo
Flajka žestine je mnogo malo, otkad je tenzije malo mnogo
Al’ samo lagano, čeka me pos’o. Valja sastrugati sve što je kožno
Oguliti sve što je glumilo pancir, pa u krevet, na k’o fol spokoj
Da, da, znam da si tu. Šta me gledaš? Nemam šta da pričam sa tobom
Tamo su ti vrata, ili prođi kroz zid, ili slobodno skoči kroz prozor
Šta si ti? Ghost of past christmas? Jebote, čit’o si sve ove knjige
Sad si samo senka, jadniče. Izgubio si sve bitke
Naravno da neću da pišem. Gubi se. Ovde si prezren i prozren
Imam posla. Ljuštim slojeve. Na redu je ovaj glupavi osmeh
Što ga nosi srdačan čovek koji i dalje veruje u pristojnost
Ko da su ovde vrline za primer. Ko da je time posramio ološ
Razvali to lice s lica. Ne laži. Ti se uopšte ne osećaš tako
Tebi ništa nije smešno odavno. Ti pucaš, i to ne baš polako
I zato struži. Sloj po sloj. Da bi zaspao, skidaj kožu. Sloj po sloj

Samo hoću san!
Samo hoću san!

Samo hoću san! Zubata nesanica je kao vakum
Teturam se, ne mogu da dišem. Oštri su ćoškovi u ovome mraku
Udahni. Pusti. Ti si brod. Umorno buncam u sebi kao mantru
Onaj svet spolja nije tvoj, nek’ se spali, nek’ odleti u vazduh
Masku još jednu grebem sa sebe, rebel što staje na crtu rulji
Ja nikada nisam bio hrabar, mene je samo bilo sramota da ćutim
Hrabrost nije osobina, već odluka. Gvožđe što se zaporilo na strahu
Lice ispod na smrt se boji, i baš zato u torbu stavlja glavu
A boli što zna da je zalud. Svi oko mene pričaju da idu odavde
Ne vide smisao da sede u sred pakla i zanavek pevaju „Bože pravde“
Sećam se toga. Da. To je već bilo. Ali, tad, tad smo bili mali
To su išli neki drugi ljudi, drugi... Sad pale moji, moji drugari!
A gost je tu. Pa, kad svi odu, bar neću ostati sam
’De da nešto podelim sa tobom, kad mi već dišeš u vrat. I ne znaš za sram
One galije u boci, znaš, čuo sam jednom priču kako to prave
Brod se rastavi na komade, pa ga rasturenog gurnu unutar flaše
Pa se sastavi i bude ceo samo tu u providnom prividu mira
Ako bi da ga iščupaš odatle moraš još gore da ga rasparčaš i kidaš
Tutorijal za alkoholizam je isti, samo što sam taj brod ja
A ti piljiš u mene kroz staklo, i kinjiš me, i pričaš mi ko zna šta
Pa, ti si me nabio unutra! Tu sam da bih tebe mogao da podnesem!
Tu tvoju nesvest, tvoje borbe i pesme. Jeste! Ruka mi se od pića trese! Jeste!
Slušaj, ima da slušaš! Ortaku sam skoro kupio zen baštu
Ako se bude revanširao na moj poklon neće baš moći da stavi mašnu
Jer meni treba zen stadion za antistres, i ilovača, i alat, i sve!
Da te ubijem lopatom i zakopam sto put i odzgo na tebe nataknem cvet
Šta još hoćeš od mene? U pičku materinu više
Samo hoću san. Ne mogu misli. Ne mogu ništa
Ja nisam ti, ti nisi ja
Ja stružem tebe. Sloj po sloj. Ja skidam sebe. Sloj po sloj

I kada skinem sve kože, i najzad kažem sebi idi u krevet
Stvarno ne znam je li to gola istina, ili goli delirijum tremens
Od mene ostane nešto tako majušno da na prag više ne može da se popne
Tako je dalek, tako visok prag što me deli od spavaće sobe

Samo hoću san
Samo hoću san
Samo hoću san! Zubata nesanica je kao vakum
Teturam se, ne mogu da dišem. Oštri su ćoškovi u ovome mraku
Samo hoću san!
Samo hoću san!
Samo hoću san
Jer, zubata nesanica je kao vakum
Samo hoću san
Oštri su ćoškovi u ovome mraku
Samo hoću san
Samo hoću san!
Samo san
Samo san!
Samo san
Samo san!

I onda, započne se još jedan dan. Sunce buši zenice. U glavi je roj
Mamuran obraz zalepljen za prag. Ustajem s mukom. Oblačim sloj po sloj