Rade Krstić

Rade Krsitć srpski je pevač, harmonikaš, producent i kompozitor. Rođen je 1949. godine u Vladičinom Hanu.

Odrastao je sa sestrom i mlađim bratom Boškom. Od malih nogu je voleo muziku i imao žarku želju da svira, pa mu je mama pravila harmoniku od papira. Otac mu je radio u kamenolomu i svaki dan po 10 kilometara pešačio do posla da prehrani porodicu, ali je zato sinu na kredit kupio prvi instrument.

“Stalno sam razmišljao o harmonici, stalno sam plačući molio roditelje da mi je kupe. Tata je uzeo kredit, spakovali smo se i vozom ćirom otišli u Skoplje da mi kupi harmoniku. Skakao sam od sreće. I tako sam počeo da sviram, ali školu nisam zapostavljao. Prva pesma koju sam otpevao bila je "Karanfil se na put sprema”. Ona bi udarala u šerpu, a ja bih pevao."

Od harmonike se ne razdvaja od svoje šeste godine kada je kao klinac svirao na ulici, po vozovima i autobusima i zarađivao kako bi pomogao porodici koja je bila više gladna nego sita.

[Prvi nastup: Predvodi karneval u Vladičinom Hanu. Tada je imao 10 godina.]

Već sa 11 godina je zarađivao pevajući na ulici.

“Već sa 11 godina sam izašao na ulicu. Prepodne sam išao u školu, a posle sam svirao na ulici. Ljudi su me častili novcem. Vozač bi me stavio u autobus, ja sam svirao i zarađivao. U Hanu je pauzu od sat vremena imao ekspresni međunarodni voz. Za to vreme bih svirao i pevao. Putnici su me gađali parama. Bilo je tu i dinara i deviza. Moj brat je sakupljao pare, a oni su nas iz voza slikali. Posle sam sa drugarima išao u bioskop. Kupio bih im ulaznice i čokoladu. Provodili smo se do mile volje.”

Imao je samo 14 godina kada je iz vojnog orkestra ukrao harmoniku i uputio se u Beograd da osvoji svet, dok je policija za njim raspisala poternicu.

“Ujak mi je bio vođa vojnog orkestra u Surdulici pa sam postao njegov član. Tamo sam dosta naučio. Istovremeno sam svirao i u kafani Plavi Jadran u Vladičinom Hanu. Završio sam školu i sam sebi rekao da ja najbolje da odem iz Hana. Bez znanja roditelja krenuo sam u Beograd gde smo imali neke rođake koji su stanovali pored Novog groblja. Pre togao sam otišao u Surdulicu rešen da ponesem crnu harmoniku iz vojnog orkestra. Na portirnici sam rekao da imam probu. Uzmem harmoniku, a na kapiji su me pitali kuda ću sa njom. Slagao sam da mi je ujak rekao da je donesem kući kako bih vežbao. Pustili su me ne znajući da je kradem.”

Sa harmonikom se popeo na voz za Beograd. Čim su ga putnici spazili, rekli su mu da svira.

“Svi se okupili oko mene. Došao je kondukter, a ja nisam imao ni kartu, ni pare. Pravio sam se lud i nastavio da sviram. Jedan gospodin mi je platio kartu samo da ostanem tu i da pevam. Kada sam stigao kod rođaka u Beograd oni su bili u čudu. Rekao sam im da su me mama i tata poslali kod njih.”

Počeo je da sviram u beogradskoj kafani “Inge”. Radio sam do zore. Od rođaka je čuo za vašar u Šapcu na Veliku Gospojinu i odmah odlučio da mora ići tamo.

“Čuo sam za šabačku Mahalu i odmah sam se uputio tamo. A tamo kafana do kafane. Ušao sam u onu koja mi je delovala kao najbolja. Gazda se zvao Memed. Muzika svira, kafana puna. Bio sam bez para, ali nisam se mnogo sekirao jer sam znao da ću zaraditi. Kada sam seo, konobar me pitao šta ću piti. Naručim malinu, a ni dinara u džepu. Rekoh sebi, odsviraću mu nešto i tako platiti. Snimio me je harmonikaš u orkestru i rekao mi da odsviram nešto. Bile su tu i dve pevačice Zlata i Safeta. Zlata je pevala šansone, a Safeta narodnjake. Otpevam ja "Zajdi, zajdi”. Svirao sam dva sata. Svi su bili oduševljeni."

Seća se da ga je gazda odveo u kuhinju da jede.

“Gazdina žena mi je servirala podvarak i krmenadle, najukusnije koje sam ikad jeo. Memed mi je ponudio da sviram za platu od 30 banki. To su tada bile velike pare. Imao je dva sina, tako da mi je od jednog dao lepu košulju, pantalone i cipele. Tamo mi je mnogo bilo lepo, dolazilee su da me slušaju i kolege iz okolnih kafani. Mojoj sreći nije bilo kraja. Tamo sam naučio da sviram sve, od narodnjaka do kancona.”

U međuvremenu su ga roditelji tražili na sve strane. Čak su preko policije i poternicu raspisali jer su mislili da su ga ukrali. On im se javio da je u Šapcu i od tada im na svakih nedelju dana vozom slao pakete pune hrane, garderobe, para.

Harmoniku je zamenio mesec dana kasnije kad mu je gazda kupio novu. Koštala je 100.000, (100 banki), a ujaku je vratio ukradenu harmoniku.

U kafanama je ispekao zanat, a u Šapcu gde je svirao i pevao upoznao je većinu pevača, pre svega Šabana Šaulića što je bilo i presudno za njegovu dalju karijeru. Dok je svirao kod Memeda, Ljuba Aličić je došao kao klinac prvi put da peva sa njima. Sa menadžerom Ganetom Đokićem
U Šapcu je upoznao mnoge muzičare, ali je upadao i u neprilike. Kada je imao 19 godina, u Šapcu su po povratku sa tezge u Bogatiću svratili u jednu kafanu. Tamo je bio njegov drug klavirista koji mu je naručio vino i insistirao da Rade popije (Rade inače nikad nije pio). Klavirista je zapravo bio zaljubljen u pevačicu i mislio je da Rade ima nešto sa njom i u nastupu ljubomore mu je čašu nabio u usta, od čega je Rade zadobio posekotine, te su mu usnu ušivali naživo.

Iz Šapca se posle četiri godine vratio u Beograd. Na stanici je ugledao kafanu i ušao. Gazda mu je ponudio da svira, ali mu nije dao platu. Tu ga je čuo Hamdija Vladović, koji ga je pozvao u svoj orkestar. Zatim je upoznao Boru Spužića Kvaku, Ljiljanu Petrović, bračni par Selimova-Želčevski, ali niko od njih nije mogao da ga prati jer im je bio težak za pevanje južnjački melos.

Po dolasku u Beograd suočio se sa raznim smicalicama kolega. Bilo je čak i pretnji da će dobiti batine. Vređali su ga što sam Ciganin. (Njegov otac je Ciganin, a majka Ruskinja.) Za sebe zato kaže da je srpski Džingis kan. Napustio je Hamdiju koji mu je ostao dužan dve plate i svirao u restoranima “London”, “Topčiderska noć”, “Olimp”… Posle toga je napravio svoj orkestar.

Na Dan borca, 4. jula, u Ljuboviji upoznao je generala Miloša Zekića koji mu je zakazao sastanak u restoranu “Mali Pariz”, gde je dolazio sa Radmilom Karaklajić. Lično je otišao sa njim u PGP RTS i dogovorio da snimi ploču. Ipak, ploču tada nije snimio jer je bio uslov da je snimi sa Bucom Jovanovićem, što nije želeo. Otišao je kod Radojke Živković i sa njom snimio ploču “Kako ću ja bez tebe, kako ćeš ti bez mene” koja je napravila pravi bum.

Posle se zasitio pevanja i sviranja i odlučio da komponuje. Više od tri decenije piše hitove za najveće zvezde narodne muzike, a pesme “Kako ću sutra bez tebe”, “Sini sunce kraj Vardara”, “Kraljica tuge” samo su neke koji su proslavili Krstića.

Kroz njegov studio u Beogradu i danas prolazi mnogo pevača. Radio je sa Marinkom Rokvićem, Nadom Topčagić. Zatim ga je Raka Đokić pozvao da nastupa sa Lepom Brenom i Slatkim grehom za koje sam komponovao hitove “Čik pogodi” i “Robinja ljubavi”. Seća se da je Lepa Brena kada je čula pesmu “Vrati mi srce, dušu i telo”, uzela čašu i razbila je u komade.

Bio je oženjen, ali nema decu.

“Moja bivša supruga nije imala razumevanja za moj posao. Nije jednostavno mogla da me prati, a meni je muzika život od malih nogu. Odlučili smo da je najbolje za oboje da se razdvojimo.